Novembar nam se polako približava. Neki primećuju lišće koje opada a drugi hladnoću koja nam polako nagoveštava onaj period godine kada volimo da sedimo u toplini svoga doma i igramo igre. 

Nova konzola, novi naslovi i novi hitovi.

Assassin's Creed Valhalla je od prvog momenta izazvala veliko ineresovanje gejmera širom sveta. Naravno, krenule su i polemike oko prethodnih delova, i pre nego se Valhalla pojavi u radnjama i počnu poređenja, hajde da vidimo koji je dosada najbolji Assassin naslov po vama. Ili promašaj. Pišite nam slobodno.

Vladimir Jakšić nam je poslao svoj odgovor na ovo pitanje.

Igra koja je mogla biti najbolji Assassin’s Creed - Assassin’s Creed: Rogue

Franšiza Assassin’s Creed je tokom godina i kroz deset i kusur igara (ne računajući mobilne i igre za portabl konzole) definitivno imala svojih uspona i padova i sada, dok sa nestrpljenjem čekamo izlazak Assassin’s Creed: Valhalla, možda je pravo vreme da se osvrnemo na jedan od najviše ignorisanih naslova u serijalu, igru koja je mogla biti najbolji Assassin’s Creed - Assassin’s Creed: Rogue.

Još pre samog izlaska, Rogue je bio žrtva okolnosti i diskutabilnih odluka Ubisoft-a. Naime, te 2014. godine kada je Rogue izašao, Ubisoft je izbacio čak još dve igre iz ovog serijala. Pored Rogue, te godine su izašli i Assassin’s Creed: Unity i Assassin’s Creed: Freedom Cry. Freedom Cry je prvobitno bio samo DLC za Black Flag, ali ga je Ubisoft iz nekog razloga par meseci kasnije izbacio i kao zasebnu stvar. Dalje, Unity, koji je tada predstavljao glavnu zvezdu Ubisoft-ove ponude i sledeći korak u evoluciji Assassin’s Creed serijala, je izašao istog dana kad i Rogue, a uz to, Rogue je prvobitno izašao samo za sedmu generaciju konzola koja je tada bila na zalasku. 

Dakle, zaista nije teško zaključiti zašto Rogue nikad nije uspeo da nađe svoje mesto pod Suncem i dopre do šireg kruga igrača - i pre izlaska je bio osuđen da bude u senci drugih, “značajnijih” igara u serijalu. Međutim, i uprkos ovakvim okolnostima i stavovima igrača da je to samo Ubisoft-ova “cash grab” šema, Rogue je imao potencijal da bude jedna od najboljih, ako ne i najbolja Assassin’s Creed igra. Kako to?

Pa, skoro sav potencijal Rogue-a je ležao u činjenici da u ovoj igri igramo kao templar, a ne kao asasin. U franšizi koju ljudi neretko ocenjuju kao ustajalom i čija je formula čak i u 2014. u očima mnogih bila redundantna, okrenuti kompletnu postavku za 180 stepeni i staviti igrače u ulogu likova koji su u svim dotadašnjim igrama bili glavni negativci je u načelu bio pametan potez koji bi u serijal trebao da unese preko potrebnu svežinu.

Assassin’s Creed igre, naročito sa svojim “Ancient Aliens zapletom”, nikad nisu imale neke naročito duboke priče - ono što ih je teralo napred su mahom bile borbe kroz lične muke i nedaće svakog protagoniste. Koliko je dobra ta personalna priča glavnog lika, toliko je u principu dobra i priča igre u globalu. Isto manje-više važi i za Rogue, međutim, Šejevo putovanje i transformacija iz asasina u templara je stvorila mogućnost da se istraži moralnost delovanja u organizaciji kakva je klan profesionalnih ubica, da se preispita u startu nametnuta tvrdnja da su templari jedini i najveći zlotvori ikad, te da se na zreliji način istraži viševekovna borba između ove dve organizacije.

Dakle, sa ovakvom postavkom stvoren je potencijal da Assassin’s Creed postene nešto drugačije, nešto ozbiljnije od svega do tada viđenog u serijalu. Međutim, taj potencijal je bio sve samo ne iskorišten. Naznačeno nam je koji su mogući dometi, ali Rogue do njih nikad nije dobacio. Kako to?

Pre svega, priča Rogue-a je prekratka. I starije, a pogotovo novije igre u serijalu su značajno duže. Kampanja Rogue-a se može preći za jedan dan, što je neverovatno kada pričamo o jednoj Assassin’s Creed igri. Priča je veoma kompresovana i nije dat prostor likovima (pre svega protagonisti) da se razviju, a kamoli da se istraže teme o ispravnosti načela i metoda asasina i templara.

Šej Patrik Kormak je jedan veoma prost i jednodimenzionalan lik i uprkos tome što se nalazi u veoma složenoj situaciji - jedini njegov motiv je da spreči asasine da se domognu novih “predmeta moći” i on kroz čitavu kampanju bezumno ide radeći sve da to spreči. Tu i tamo bi iskakali neki veoma dobri momenti koji bi nas podsetili na potencijal igre - npr. razgovori između Šeja i pukovnika Monroa u kojima je prekaljeni templar bivšeg asasina suptilno navodio na svoju stranu objašnjavajući mu principe svoje organizacije i licemerje asasina - ali ti retki kratki momenti bi bili zabetonirani monotonijom generičkih Assassin’s Creed misija koje bi odmah potom usledile.

Postavka u kojoj igramo kao templar a ne kao asasin je mogla pozitivno da se odrazi i na gameplay a ne samo na priču, ali opet, potencijal je nažalost ostao neiskorišten. Imali smo misije u kojima nismo ubica, već nam je zadatak da sprečimo atentat, međutim tako struktuiranih misija je bilo premalo i još su bile nevešto osmišljene - ponekad bi se desilo da mi trčimo za atentatorom, dok on trči za svojim plenom i čitava stvar bi izgledala kao da ju je režirao Beni Hil.

Takođe, time što je Šej prešao na templarsku stranu postao je meta asasina i kroz igru mnogi od njih pokušavaju da ga ubiju. To je bila fenomenalna zamisao - kakav je osećaj sada kada si na drugom kraju skrivenog bodeža? Međutim, paranoja koja je kod igrača mogla biti stvorena implementacijom takve ideje ne samo da nije postojala, već smo umesto straha imali iritiranost. Nasumično bi kroz igru dobijali audio signal da se u okolini nalazi asasin na šta je reakcija uvek bila da se aktivira “Eagle vision” i onda kada vidimo atentatora (koji šljašti crvenom bojom i koji čuči u žbunu ili na krovu) ustrelimo nesvesnog jadnička kuburom i nastavimo dalje. Čitava stvar se svela na to.

Još jedna činjenica koja je uticala na to da Rogue ispadne bleda igra su i vreme i mesto u koje je smešten. Istorijski period i i istorijske lokacije u kojima se odvija neka Assassin’s Creed predstavljaju neke od ključnih elemenata identiteta date igre. Posećujući mesta koja znamo samo sa razglednica i dokumentaraca, ćaskajući sa čuvenim istorijskim ličnostima o kojima smo čitali u udžbenicima, skoro da se osećamo kao turisti koji putuju kroz vreme. Bilo je neverovatno lutati kroz tajne prolaze piramida u Gizi u Origins-u. Bilo je sjajno pentrati se po Notr Damu u vreme Francuske revolucije u Unity-u. Bilo je strava ćaskati sa Da Vinčijem u Assassin’s Creed II ili sa Crnobradim u Black Flag. A šta smo imali u Rogue?

Rogue je smešten u vreme Sedmogodišnjeg rata i to u njegovom severnoatlantskom teatru (što iskreno ne znam koga zanima), a od znamenitosti imamo sante leda i maglu severnog Atlantika i blato na ulicama proto-Njujorka. Bezbojni pejzaži i pomenuta magla su možda mogli da budu komplementarni sa temama o “moralnom sivilu”, ali kako je igra te teme samo par puta zagrizla i ispljunula, za rezultat imamo samo to da je stvorena jedna veoma monotona atmosfera u kojoj igrači najviše vremena provode vucarajući se severnim Atlantikom i dolinom reke Hadson u svom brodu.

Sve u svemu, Assassin’s Creed: Rogue ipak nije toliko loša igra. Izgrađena je na temeljima (neki bi rekli da je “reskin-ovana” verzija) Assassin’s Creed IV: Black Flag-a, što samo po sebi nije loša stvar, baš naprotiv. Mnogi hardkor fanovi serijala će vam čak verovatno reći i da Rogue nikako ne treba da preskočite jer spaja čak četri Assassin’s Creed igre (Freedom Cry, Assassin’s Creed III, Black Flag i direktno uvodi u Unity). Međutim, kada se sve sabere i oduzme, ipak ostaje gorak ukus jer igra nije uspela da ostvari svoj pun potencijal, a mogla je. I to je ono što verovatno najviše boli.

Vladimir Jaksić je osnivač i urednik portala holonetserbia.com. Od sredine 2000-ih uživa u loru i hronologiji Proširenog univerzuma Zvezdanih ratova. Pored HoloNet Serbia, Vladimir uređuje hronologiju na hrvatskom Star Wars portalu Mos Croatia Spaceport, pisao je za SF-Serbia, IGN Adria, Emitor i Autostoperski vodič kroz fantastiku.