Od sredine devedesetih, 3D platformer kao žanr je bio na vrhuncu svoje popularnosti.
Ove igre su davale više slobode pokreta nego prethodnici sa ranijih generacija hardvera sa pomjeranjem sa strane. Žanr je eksplodirao zahvaljujući Super Mario 64 i Crash Bandicoot. Ali već 2000-ih, publika je očigledno počela da se umara od poskakivanja po šarenim okolinama, skupljanja sitnica,a FPS je bio u porastu. Čak je i Nintendo počeo da se kloni 3D platformera, žanra u čijem je popularisanju on odigrao najveću ulogu.
Međutim, tokom proteklih nekoliko godina, 3D platformer je počeo da se vraća polako u centar pažnje. Super Mario Odissey je pomogao da Nintendo otvoreno kanališe duh Super Mario 64 u spektakularnom stilu. Prošlo je dovoljno vremena da se igrači natjeraju da čeznu za tim jednostavnijim igranjem. Očigledno je, kao i u nekim drugim stvarima u našum životima, trebalo neko vreme da se ponovo počne cijeniti kao žanr. “ Igre poput Super Mario Odissey i Demon Turf su samo vrh ledenog brijega kada je u pitanju oživljavanje žanra. Postoji nekoliko nezavisnih studija koji rade na sopstvenim platformerima, a svi kombinuju osnovne stvari koje bismo očekivali sa modernim idejama. A te nove ideje su dovele do toga da igre izgledaju nevjerovatno, iako sve 3D platformeri, svaka izgleda potpuno drugačije. Čini se da zbog toga i žanr ponovo postaje popularan, jer ima potencijal da bude sjajan.
Evo šta bi mogao biti bitno za period uspona platformera.
Super Mario 64 (1996)
U mejnstrim terminima, to je igra koja je promjenila skoro sve. Ovde, Shigeru Miyamoto i njegov tim nisu samo transplantirali ono što je bila odlučna 2D franšiza u tri dimenzije, oni su potpuno promjenili granice onoga što bi Super Mario igra mogla da bude. Postojala je sloboda istraživanja, svakako, ali postojala je i Mariova fluidna sloboda kretanja: skokovima i trčanjima pridružili su se okretanja točkova, udarci u zemlju, kraul, udarci i još mnogo toga. Prelazak na 3D nije bio sasvim besprekoran, sistem kamera, iako je bio inovativan, trebalo je malo da se navikne, ali Super Mario 64 je ipak bio ključna igra u žanru u nastajanju.
Crash Bandicoot (1996)
Nije ostario tako dobro kao Super Mario 64, ali Crash Bandicoot je ipak bio ključni 3D platformer. Igra je dala kompaniji Sony is novoj PS konzoli sopstvenu maskotu, oduševljavajući novopridošlog Sona-ja mlađoj generaciji igrača. Zatim, bio je to ključni hit za Naughty Dog, godinama pre Uncharted i The Last of Us. I najbitnije, ispod tog blistavog izdanja su se dešavale neke prave tehničke inovacije, kao što dobijanje dugih, tečnih 3D nivoa sa različitim teksturama. Pored svega toga, Crash Bandicoot je takođe obična, staromodna zabava: velika staza sa preprekama sa zamkama, opasnostima koje se brzo kreću i predmetima za hvatanje.
Banjo-Kazooie (1998)
Britanski majstori optimističnih akcionih igara, Rare, prihvatili su izazov i u ring 3D platformera ubacili ovu igru. Poput Super Mario 64 i Crash Bandicoot-a, naglasak je bio na punjenju i prikupljanju stvari, ali genijalan dizajn nivoa, tehnička briljantnost jer je ovo igra koja je izgledala mnogo detaljnije od onih ranijih rivala, i Rareov izobličeni humor učinili su da se istinski istakne.
Spyro the Dragon (1998)
Insomniac je ušao u 3D platformer igru ubrzo nakon formiranja studija, pri čemu je originalni Spyro označio drugo izdanje tima ikada. I kakva je to igra bila! Kreativan, atmosferski i zaista šarmantan pogled na oprobanu formulu sa fokusom na finu mješavinu izazovnog platforminga, raznovrsnog istraživanja i hirovitih likova. Nakon dva superiorna nastavka, Spiyo je bio serijal koji je proletio pomalo ispod radara i dobio je pohvale koje je zaslužio nakon remastera Spyro Reignited Trilogy 2018. godine.
Sonic Adventure (1998)
Fanovi su godinama zahtjevali pravu 3D Sonic igru, ali morali su da čekaju do Dreamcast ere prije nego što su je konačno dobili. Dvije stvari vrijedne pažnje: Sonic Adventure nije previše ostario i doveo je direktno do nekih od najnevjerovatnijih primjera žanra tokom naredne decenije. Ali, ne može se poreći da je ovo bio spektakl kada se prvi put pojavio; potpuno novi pogled na Sonica, prodavca sistema, i pogled na svijetlu budućnost i za Segu i za njenu plavu maskotu.
Rayman 2: The Great Escape (1999)
Dok je Rayman Legends jedan od najboljih 2D platformera ikada napravljenih, serijal ima tendenciju da se zanemaruje u cjelini. Ovo se posebno odnosi na Rayman 2: The Great Escape, jedan od apsolutno najboljih 3D platformera, ali onaj koji se retko pominje na istoj listi sa drugim velikanima žanra kao što su Mariove trodimenzionalneigre. Vrhunski dizajn likova, iskreni smijeh u momentima, i to onaj na sav glas i zadivljujuća igra iz minuta u minut, zajedno sa istinskom željom da se vratite i ponovite stvari samo da biste dobili sve što možete. Rayman 2 je zanemareni klasik.
Jak and Daxter: The Precursor Legacy (2001)
Pošto je Crash prošao kroz ruke različitih programera, kreator Naughty Dog je bio prepušten sam sebi za svoj prvi 3D platformer na PS2. I kakvo je to ponovno rođenje. Jak i Daxter su postigli toliko toga! Karakterna, bistra i vesela igra koja je bila suprotnost tome gdje je igranje u cjelini krenulo. Formula za žanr je u ovom trenutku bila dobro uspostavljena, tako da je osnovni koncept nekima možda izgledao previše poznato, ali je sporno da je Precursor Legacy jedan od najboljih primjera 3D platformera do sada.
Vraćamo se sjutra sa igrama koje su obilježile pad ovog žanra!
