Ghosts 'n Goblins Resurrection - Recenzija

Prva asocijacija na legendarni Ghost ‘n Goblins domaćim igračima, makar onim starijim tj. kad bolje razmislim onim puno starijim, je svakako Commodore 64 verzija ili možda čak i ona sa arkada jer ih je bilo i kod nas tada tu i tamo. Iako je u pitanju esencijalno akcioni platformer, Capcomov arkadni hit sa duhovima i goblinima iz 1985. godine, bio je baš kao i mnoge druge igre za arkadne mašine tada – klasičan žderač žetona. Težina igre bila je brutalna, pre svega zbog trapavih kontrola, sporog glavnog lika, i protivnika koji se nemilosrdno stvaraju ponovo i ponovo. Kada je stigao u kućnoj varijanti 1986. godine prvo na 8bit Nintendo odnosno Famicom, a zatim i na C64 kompjuter, stvar nije bila ništa ublažena, naprotiv te verzije su bile još gore!

NES verzija je bila baš gruba, daleko ispod mogućnosti tog sistema posebno kada su kontrole u pitanju, dok je igra na C64 jedva spakovana zbog mnogih organičenja hardvera pa su samo neki od nivoa sa arkade prebačeni (da, znam da su ludi fanovi 2015. godine napravili kompletan arkadni Ghost ‘n Goblins za C64, ne bi me čudilo i Skyrim da pokrenu nekako, ali to nije poenta ove priče!). Naravno kod nas je C64 verzija bila daleko zastupljenija od one za NES, jer C64 kasetica je mogla da se presnimi a Nintendo kertridž nije. Simple as that.

Ovaj serijal je kasnije narastao u čitavu franšizu nastavaka i spinoffova na konzolama, glavni lik vitez Artur se pojavljivao i kao borac u Capcom tabačinama itd. Ipak igre ovog tipa su neko vreme nestale sa scene ali sa novim izdanjem za Nintendo Switch vraćamo se na početak priče.

Dizanje iz groba

Ghosts 'n Goblins Resurrection je rimejk orginalne igre, više kao skroz nova igra koja pozajmljuje neke od motiva iz originala i njegovih nastavaka, pikselizovani 2D sprajtovi su sada zamenjeni malo drugačijim 2D umetničkim stilom koji se verovatno neće svideti svima. Ručno crtani protivnici kao i pozadine deluju fino, posebno u portable modu, ali neke od animacija previše podsećaju na nekadašnje jeftine flash ili indi igre, u najboljem slučaju na Ubisoftove fore sa novim Raymanom. Meni lično ovaj art ne smeta, ali može odbiti retro klasičare koji ne žele 2D akciju bez pikselizovanih sprajtova. Kako je na ovom rimejku radio i originalni autor serijala Tokuro Fujiwara, nema sumnje da je vajb kakav je želeo da original ima uboden.

Pored drugačije grafike i nove muzike koja se zasniva na arkadnom odnosno NES soundtracku a ne onom sa C64, sve ostalo je suštinski baš onako kako se sećate. Pakleno teško. Po pokretanju igre imate izbor čak četiri različita nivoa težine, od koga ni jedan nije lak, a poslednji dodaje samo mogućnost beskrajnog respanowanja jer bez toga, bez preterivanja, većina casual igrača ne bi stigla dalje od prvog nivoa.

Naravno postoje mnoga nova oružja, ali baš kao u originalu, ne možete da ih menjate kada vam to padne na pamet, već samo kad nasumično naletite na power up koji ispada iz ćupa. Tako će biti sve dok ne otključate upgrade za nošenje do dva oružja, a to neće biti ni blizu vašeg početka igranja. Ipak, imali jedno ili dva na raspolaganju, ni jedno od oružija ne daje mogućnost da preciznije nišanite, uglavnom ćete pucati levo, desno, gore, dole i to je to, dok će protivnički projektili i sami protivnici naltetati sa svih mogućih strana.

Artur se kreće tromo i sporo, dok svi protivnici kao da imaju turbo mod pa da bi ste stigli da ih pogodite ili izegnete na vreme morate dobro da planirate unapred, posebno što je skok i dalje iz pre-Nintendo vremena, u smislu kada lik skoči nije ga moguće pomerati u vaduhu. Imate skok na gore i skok ka napred i to je to, nema izmicanja u vazduhu nema tempiranja doskoka, sve je kao da imate arkadnu palicu ili C64 joystick u ruci, kao da Nintendo još uvek nije uveo revoluciju i standardizovao platformske kontrole.

Ovo skakanje je u fazonu Donkey Kong-a sa arkade. Naravno, takvo rešenje je tu namerno i čini ovaj rimejk autentičnim, što će možda biti plus nekim diehard Ghost 'n Goblins fanovima od 50 godina, međutim ne bi bila greška da je dodat i moderniji sistem upravljanja, makar kao alternativna opcija, za nas razmažene nubove koji smo i pre 30 godina igrali platforme na Nintendu sa boljim kontrolama.

Bukvalno dešavalo mi se da promašim velike platforme kao ono drvo koje sporo pluta levo desno po bari, a o nekim složenijim platformerskim momentima da i ne pričam, kada pored zeznutih skokova još morate da izebgavate protivnike i projektile. Pakao.

Velika težina u video igrama je super kao neka vrsta izazova za one najupornije, ljude željne dokazivanja... pogledajte samo kako su mnogi prigrlili Souls igre upravo zbog velike ali fer težine, zasnovane na veštini. A kada se težina zasniva na preistorijskim metodama za otimanje žetona i hedikepu u kratanju koji glavni lik ima, stvar ne deluje baš skroz fer. Kada sam nakon 56 pokušaja na “normal” težini uspeo da napokon porazim ledenog zmaja na kraju drugog nivoa, nisam osećao zadovoljstvo niti da sam prevazišao težak izazov, već sam jednostavno bio iznerviran činjenicom da sam izgubio toliko vremena i živaca bez potrebe.

Možda neko ovo voli, ali imajte na umu da ovo nije skill-based težina već klasični “NES hard” koji se zasniva na "trial and error" metodi i učenju svega napamet, a usput je začinjeno užasnim kontrolama. Da su kontrole nekim slučajem odrađene modernije, težina igre bi se u najmanju ruku prepolovila.

Kada sam spomenuo boss borbe, sve su skroz originalne iako su likovi zasnovani na onima iz izvorne igre, njihove mehanike su kroz nove. Mnogi poznati nivoi su takođe ovde samo prošireni i razrađeni drugačije, prva dva nivoa veoma liče na one iz stare igre stim što imate i dva alternativna početna nivoa koja su modernija i napravljna posebno za ovo izdanje, sve sa skroz novim protivnicima. Ipak nakon trećeg nivoa pa do finalnog petog progres postaje linearan. Kada završite igru, otključavaju se i shadow verzije nivoa, a sakupljanjem svih živih tajni i otključavanjem svih skillova, dobijate pristup i još jednom bossu koji vodi u true ending.

Kao jedno od mogućih olakšanja tu je i skroz novi co-op mod, po prvi put u serijalu, gde drugi igrač može da pruzme kontrolu nad jednim od tri nova pomoćna lika. Barry može da štiti Artura od napada, Carry da ga prenosi po nivou i tako zaobilazi teža platformisanja, dok Archie pravi mostove takođe koristne za zaobilaženje prepreka i protivnika.

Postoje i posebne magije koje je moguće otključati koje donekle olakšavaju igru, ali da bi ste došli do najkorisnijih potrebno je sakupiti mnogo power upova, praktično preći igru makar jednom. Tu je i suluda opcija da se izvođenje igre uspori ili ubrza, što bi bila korisna pomoć da se odnosi samo na protivnike ali kako i vi postajete sporiji ili brži, hendikep razlike u brzini ostaje.

I pored svih nedostataka, sulude težine i objektivnih razloga da ovo izdanje odbacim zbog svoje zastarelosti, teško mi je da ne volim Ghosts 'n Goblins Resurrection. Igra ima neki old-school šmek i podseća me na vremena kada su video igre bile video igre. Daleko od savršenih i fer, ali igrali smo ih jer nismo imali šta drugo. Tada i nije bilo obavezno da svaku novu igru pređete za najkraće moguće vreme, već jednostavno igrate ponovo i ponovo od početka, svaki put uspevajući da se probijete malo dalje nego prošli put. Sa te strane, ovaj rimejk pogađa tu drevnu retro notu, ali je pitanje koliko će i najveći nostalgičari imati strpljenja za ovakvo iskustvo danas.