Monster Hunter Rise mi se zaista dopao! I ovo nije način na koji obično počinjem recenzije, ali se za najnoviji naslov u Monster Hunter serijalu nekako učinilo prigodnim, jer… ja zapravo nikada i nisam bio ljubitelj ovog serijala.
Nije kao da sam ga posmatrao iz daljine i mislio se kako to uopšte nije za mene, već naprotiv – oprobao sam se u barem tri prethodnika i nisam se navukao. Navukao kažem, jer serijal je poznat upravo po poklonicima koji u njegove naslove ulažu i preko hiljadu sati igranja. Pa izgleda da je u tome i bio moj problem kada je Monster Hunter u pitanju, jer nije u pitanju igra koju prosto malo odigraš i to je to. Monster Hunter se ili igra kao blesav, ili se ne igra uopšte.
Na svu sreću, a i sreću ostale publike koja je imala poteškoća da se upusti u ovaj svet, Monster Hunter Rise nastavlja trend koji je uveo World, a to je pojednostavljenje formule na takav način da će novajlijama biti lakše da se uključe, dok veterani neće ostati uskraćeni. Dobro, možda je tu poneka mehanika izgubljena, ali ukoliko niste baš hardkor obožavalac, nećete ni primetiti.
Dok je World celom serijalu doneo nešto što sam dugo priželjkivao – fantastičnu grafiku, Rise ovde nešto skromnije doprinosi. Priznajem, i grafika je bila krivac zašto me je serijal godinama odbijao. Prelazak na RE endžin za najnoviji nastavak svakako ima svojih prednosti, ali ovoj igri bi prema mom mišljenju više koristila promena grafičkog stila nego endžina.
I dok meni lično ne bi smetalo da igra izgleda kao Monster Hunter Stories, siguran sam da bi 90% fanova kamenovalo Capcom studio da su se odlučili na takav korak. Imajući to u vidu, razumem odluku da se svi resursi ulože u to da već postojeći stil izgleda što bolje. Avaj, ni jedan grafički momenat u igri me nije oduvao. Jedina reč koja mi se kroz glavu provlačila dok sam analizirao kako igra izgleda, bila je “simpatično”. S obzirom na to da su mi sve igre serijala osim World-a bile poprilično ružne, ni ovo nije tako loše. A ne treba ni zaboraviti da se igra ipak vrti na ne tako moćnoj konzolici.
Grafiku na stranu, čini mi se da su sada lokacije mnogo bogatije. Ako ne u smislu detalja, onda u smislu otvorenosti. Deluje kao da su nivoi mnogo prostraniji i pregledniji, a novitet – mehanika koja omogućava vratolomije i akrobatsko kretanje u stilu Spajdermena, svet otvara mnogo više vertikalno. U tom smislu, sa tehničke strane igra završava fantastičan posao.
E sad zašto sam se u ovu igru upustio mnogo lakše i brže nego u bilo koji raniji naslov? Čak toliko da je igra prosto jela moje slobodno vreme, pa sam se nakon dvadesetak sati uz nju osvrtao oko sebe, ne mogavši da razumem kuda je vreme protrčalo. Kao glavni razlog, da ne kažem krivca, imenovao bih ništa drugo nego dinamiku igre.
Od kretanja, koje je sada mnogo lakše i brže, zahvaljujući psećim pratiocima koje možete da jašete, pa sve do pravljenja nove opreme i sakupljanja resursa, sve je dinamičnijeg tempa a lakše za razumevanje. I dok se kroz igru provlači priča koja povremeno plasira nezaobilazne misije kojima dalje napredujete u prelasku, srž igre jeste lov na čudovišta koji je prosto podeljen po težini od jedne zvezdice pa na više.
Draž igre jeste u postepenom napretku koji je doziran tako da igra konstantno bude interesantna a nikad previše spora. I ovim mislim da je pogođena zlatna sredina, koja neće razočarati ljubitelje serijala a ni odbiti nekoga ko pokušava po prvi put da uroni u ovaj, na mnogo načina oduvek negostoljubiv svet.
Pa iako sam ovaj naslov igrao bar duplo duže nego sve njegove prethodnike zajedno, mislim da je neke novitete koji su ovde prisutni nemoguće ne primetiti pa i da niste veteran serijala. Uključujući i do sada pomenute, naveo bih nekoliko stvari koje su prema mojim saznanjima noviteti, a odlično idu u prilog kada je primamljivost igre široj publici u pitanju.
Jahanje pasa po imenu Palamuti, izuzetno je korisno a i zabavno. Ne samo da će vam uštedeti energiju već ćete se kretati i mnogo brže, u svakom mogućem smeru. A osim što služe za transport, zajedno sa Palico mačkama koje su već duže vreme deo serijala, pomagaće vam i u borbi. Ovo naravno podrazumeva i mogućnost opremanja ovih saboraca, kako oklopom tako i oružjem.
Igra je kao i njeni prethodnici, krcata oružjem gde svako ima svoj poseban set poteza i mogućnosti. No, Rise ovde pruža još veću dubinu jer oružja je sada moguće koristiti i u kombinaciji sa pomenutom mehanikom vratolomija. Igrač se lansira u željenom smeru koristeći takozvanu “wirebug”, da ne kažem “buvu na sajli”. Možda smešno zvuči, ali u kombinaciji sa oružjima pruža zaista odlične mogućnosti u napadanju čudovišta sa svih strana.
Ponekad se desi da se dva veća čudovišta susretnu i kako to i u prirodi biva, počnu da odmeravaju snage. Ovu priliku možete iskoristiti uz pomoć pomenutih buba, pa jedno od čudovišta zaulariti i direktno kontrolisati u smrtonosnoj borbi.
Nešto što do sada takođe nisam viđao, jeste posebna vrsta misija u kojoj branite bazu od naleta čudovišta koja napadaju u talasima. Bukvalno “tower defense” mehanika iz trećeg lica, sa sve pravljenjem topova i ostalih prepreka, dok i sami direktno učestvujete u borbama. Ništa previše fascinantno ali interesantan dodatak.
I da, stvar koju su naročito ljubitelji Souls serijala voleli da ističu kao manu Monster Hunter igara (zašto bismo uopšte poredili ove igre?) bila je činjenica da ne postoji mogućnost da kameru “zaključate” na protivnika, već ga stalno morate juriti i odokativno plasirati napade. To je ovde donekle izbegnuto. Kameru je zaista moguće automatski usmeriti ka protivniku, ali udarce i dalje morate “ručno” da usmeravate. Bilo kako bilo, ovo moram da pozdravim sa zahvalnošću, jer sam i sam imao poteškoća da se naviknem na to koliko je ceo borbeni sistem serijala… fleksibilan. Malo usmeravanja uopšte nije bilo na odmet.
Multiplejer nažalost nije bilo moguće testirati pre zvaničnog izlaska igre, ali sudeći prema najavama svakako možete očekivati podjednako zabavnu a manje haotičnu saradnju sa saborcima, s obzirom da im je broj sada redukovan na četiri igrača istovremeno.
Naravno sve ove novotarije i dotegnuća, jesu pokušaji da se igra približi što široj publici, u čemu moram da priznam da razvojni tim jeste uspeo, s obzirom da je igra konačno i mene ne samo privukla, već i zadržala. Ali sama srž igre, svakako je ostala netaknuta. Srž koja podrazumeva strpljivu putanju u lovu na čudovišta. Gde je svaku borbu potrebno isplanirati, a nakon što osvojite vredan plen, unapredite opremu za narednu avanturu.
Zvuči repetitivno? Pa i jeste. Iziskuje strpljenje? I te kako. Nije za svakoga? Pa i to.
Ali istovremeno, nikad lepše izvučen prosek zabave i pristupačnosti. Ukoliko ste oduvek želeli da se oprobate u serijalu, preskočili ste Monster Hunter World a posedujete Switch – ne propuštajte Rise. Jedna od najbolje izvedenih formula renomiranog serijala, konačno je tu.
ZA:
- Pristupačnije i dinamičnije
- Pregršt čudovišta i načina za uloviti ih
- Odličaj dizajn sveta
PROTIV:
- Repetitivnost koja nije za svakoga
- Grafika je mogla biti bolja
