Poslednjih par godina se sve više priča i gejmingu i svemu onome što on predstavlja. Ja lično nisam primetila mnogo promena sem činjenice da se odjednom pojavljuju ljudi koji bi da „nađu posao ili uđu u gejming jer je to sada popularno“.
Kada ih upitam šta igraju, odgovor je da ne igraju ništa.
Na pitanje šta znaju o gejmingu dobijam samo ono „Ma to je sad popularno“.
I iskreno, naježim se!
Lepo je da neko želi u gejming ali to da je u njemu moguće zaraditi dosta novca je najgori mogući razlog da rešite da se istim bavite.
Sa druge strane imamo one koji gejming smatraju najvećim porokom. Po njima, sve loše sa njihovom decom koja igraju igre je - gejming.
Gejming je najlakše optužiti za naše roditeljske propuste. Gejming je kriv što puno radimo i nemamo vremena da se posvetimo deci i njihovim problemima. Gejming je kriv što više ne umemo da pričamo bez svađe i nervoze. Gejming je kriv što smo se otuđili.
A da li je?
Naravno da je odgovor ne.
Setite se ko je svom detetu davao tablet i mobilne telephone da gleda crtane filmove kada odete u posete, restorane ili imate puno posla. Vi! Najjednostavniji način da dete bude mirno je da se ostavi uz mobilni a vi bez ometanje pričate ili radite. Svaki tržni cenar vam je dobar primer ovog fenomena. Pogledajte porodice koje sede u restoranima i prebrojte koliko je onih koji pričaju, smeju se i jedu bez mobilnih. Teško da ih ima. A da li primećujete da skoro sva mala deca sede i gledaju filmove ili igraju igrice. I to igrice koje su zabranjene za njihov uzrast. Retko se neki roditelj seti da proveri kako je igra rangirana i za koji uzrast je namenjena. Naravno, svi znate da je GTA strašno loša igra i puna nasilja ali je ipak dajete detetu od 9 ili 10 godina da je igra jer je svi njegovi prijatelji igraju. I tada su krivi drugi roditelji i gejming a ne vaša nedoslednost kada jednom kažete NE.
Ja sam mojoj ćerki govorila „Jednom NE, uvek NE“. I držala sam se toga. Bilo je teško i naporno. Naročito kada ste samohrani roditelj i nemate nekoga da vam pruži podršku. I bilo je ko je uporniji. Njeno „Pa možda ćeš posle 100 NE reći DA“ protiv mog već navedenog. Znala sam da se iznerviram. Umela sam da se isplačem kada se sve završi i ona ode naspavanje u svoju sobu. Užasno je teško posle napornog dana na poslu, prekovremenog, gomile problema i svega što nam se dešava voditi i bitku sa detetom. I nije bitno da li je to gejming, nesređena soba, učenje, domaći ili to da nas jednostavno ne slušaju. Znate onaj osećaj kada im po ko zna koji put ponavljate nešto a oni gledaju kroz vas? Osećate se tako bespomoćno i jedva se uzdržavate da ih ne prodrmate kako bi doprli do njih. Neki tada popuste a tada treba biti najuporniji.
Roditeljima je danas najlakše da dignu ruke i kažu da je gejming kriv. I neki će reći da to nikada nije bilo tako. Ja tvrdim da greše! Ranije je to bio radio, pa TV, okupljanje u parkiću u kraju... Svako vreme kažu ima svoje breme. Svet se menja, mi se menjamo, deca se menjaju. Igranje igrice na računaru je zamenilo nekadašnje igranje fudbala ili lastiša. Nekada ste decu jurili po ulici da dođu kući kako bi učili a danas vičete da prekinu igru koju igraju na računaru u svojoj sobi.
I većina će zaključiti da je gejming sve promenio.
Ja mislim da smo mi krivi što se sve promenilo.
I mislim da je potrebno da se mi kao roditelji promenimo kada je u pitanju gejming i to je jedna od sledećih tema.
Protiv gejminga ne treba voditi bitke. Gejming je tu i sigurno je da se neće povući. Na nama je da nađemo način da se pravilno postavimo prema ovom fenomenu.
I pričamo sa decom i 101 put ako je potrebno!
