Internet je postao deo naših života hteli mi to da priznamo ili ne.
Postoje pojedinci koji pokušavaju i dalje da to ignorišu i misle da će zabranama uspeti da zaštite decu od „igranja nekih gluposti“ i društenih mreža. Moj savet je odustanete i da im se pridružite jer tu bitku nećete dobiti. Ali neke druge, hoćete.
Suprotno ovoj grupi roditelja, 85% ostalih smatra da je njihovo dete bezbednije kod kuće, uz internet, više nego na ulici. Nažalost, i ova grupa roditelja možda greši ako nije našla pravi način da ima uvid u to šta deca tamo rade.
I jedni, i drugi svoju decu mogu zaštititi decu na isti način - nadzorom i poverenjem.
Zaštitiće ih vremenom koje će odvojiti za svoje mališane i ono što neki zovu „bezuspešnu priču“. Verujte mi da to nikada nije bezuspešno iako tako ponekada izgleda. Svaki momenat koji provedete sa njima pokušavajući da im se približite i da ih navedete da vam se otvore uz priču, NIKADA nije uzaludno potrošeno vreme. Možete vi insistirati da znate sifre za sve mreže, otvarati lažne naloge sa facama fenomenalnih frajera ili devojaka pa sistemom praćenja proveravati šta se dešava kod vašeg deteta ali…
Oni uvek nađu način da nešto sakriju. I to je donekle normalno. Isto smo i mi radili našim roditeljima. Svi oni koji kažu da je ranije bilo drugačije i lakše jer nije bilo interneta moram da ispravim i da kažem da greše. Sada je lakše jer ima interneta!
Ja sam dete šesdesetih. Odrastala sam u vreme kada smo kao ludi skakali zbog okruglih žvaka koje su se tada svercovale iz Italije. Fiksni telefon nisam imala do srednje škole. Prijatelje sam zvala iz govornice u Bačvanskoj a tata je primenjivao sistem praćenja „iz daljine“. Ja odem na rođendan a on čeka satima da izađem i krenem sa društvom kući i pazi da bude dovoljno daleko da čuje kako se ponašam a da ne bude primećen.
Klinci iz kraja su imali svoje grupe pa su tako neki bili „oni sa Majmunjaka“, drugi su se okupljali „u Janku“ a treći sedeli kod kuće i slusali „Hit nedelje 202“ svako veče. Nije bilo mobilnih da se proverava gde je ko. Nije bilo instagrama da vidite kako vam dete i njegovi prijatelji izgledaju. Nije bilo Fejsbuka da vidite kako vaše dete razmišlja. Moja mama se protiv svih izazova odrastanja kod mene borila pričom. I uspela je da izgradi odnos u kome sam uvek želela prvo njoj da ispričam novosti. Od nje sam tražila savete. Kod nje sam bežala kada se razočaram u nekog od prijatelja.
A moja ćerka je bila drugačija. Ponekada sam imala želju da je prodrmam kada me onako tvrdoglavo gleda dok joj pričam. Kao da do njenog mozga ne dopire ni jedna reč od svega što joj govorim. I uvek ono.. „Ok, ali ako pravim grešku, hoću ja da je napravim. Neću da te slušam“. Taj osećaj bespomoćnosti je teško opisati. I onda naravno, morate da je pošaljete u školu ili pustite da izađe sa društvom a vi sedite kod kuće i nadate se da je nešto od svega onoga što ste pričali ipak ostalo negde upamćeno. I kada kasni jer je „frka u prevozu“ ili je „pukla baterija pa je nedostupna“ vama dođe da čupate kosu dok čekate i kažete sebi da nikada više neće izaći. Ali hoće. Život ide dalje i vreme im je da se druže i izlaze. Mi samo treba da pričamo i da potrudimo da ih razumemo. I sami sebi uvek da ponavljamo ono što smo govorili kada smo bili mlađi – NIKADA NEĆU KAO MOJI RODITELJI DA ….
Svako od nas tu može dodati ono čega se seća ali je poenta da smo obećali sebi da ćemo biti drugačiji. Zato se moramo potruditi da ih razumemo i da ih pravilno usmeravamo. MI a ne neka lica sa interneta. Znate li da se današnja deca radije otvaraju youtuberima nego nama? Poznajem skoro sve najbitnije jutjubere i verujte mi da sam u pravu. Njima pišu kada se posvađaju sa vama. Njih kontaktiraju da se žale na vas ali najgore od svega je da neki od njih traže pomoć i savet kako da se izleče od uzimanja narkotika. Jutjuberima a ne roditeljima… E to je poražavajuća istina. To verovanje dece da je sve što vide na internetu bolje, pametnije, vrednije od onoga što imaju. Protiv toga se borimo pričom a ne kaznama.
Znam da brzo živimo i da smo po ceo dan na poslu. I znam da je jako teško ostaviti sve probleme sa posla na poslu jer je nekima posao takav da moraju biti dostupni po ceo dan. Ja sam imala takav posao i znam kako je kada ti telefon zvoni i do 10 uveče jer neko od kolega mora nešto da pita. I bilo je situacija kada nisam znala kako da se pravilno postavim prema mom detetu. Krenemo da se igramo i ja uvek prekidam na prvo zvono i rešavam probleme sa posla umesto da se potrudim da to malo vremena koje smo provodile posvetim samo njoj.
A onda sam shvatila da će na poslu uvek biti neke situacije za rešavanje a da moje dete neće uvek biti malo. I da se poslovi mogu promeniti ali da vreme koje im posvetite ili im ne posvetite nikada neće moći da se nadoknati. Deca nam mnogo brzo rastu. Dok ja u glavi vrtim sećanje na njeno prvo korišćenje miša i svaki put se nasmejem na prizor gde jednom rukom povlači isti a drugom klikće na taster, ona uveliko koristi grafičku tablu i prodaje slike preko interneta. Godine samo prolete u našim obavezama a neke stvari nemaju reprizu i mogućnost ispravke.
Zato, kada vas dete pozove da zajedno igrate nešto, ostavite peglanje ili pranje sudova i uživajte. Igre nisu samo ubijanje i pucanje. Ima i onih koje ih teraju na razmišljanje, onih koje im vežbaju reflekse ali i oniih uz koje mogu da stiču kondiciju ili čak i uče da igraju. Ili da igrate zajedno i da se smejete.
Smeh je nešto što nam svima fali. Uz smeh je sve lakše i uz osmehe postajemo otvoreniji. Otvorenost stvara poverenje a poverenje je najbolja zaštita.
Verujte u svoju decu ali ih naterajte da i oni veruju vama. Ne očekujte da vam decu čuvaju nastavnici u školi, treneri posle škole ako idu na neki sport, mame dugara kod kojih odlaze ili internet prijatelji.
Vremena se možda menjaju i opasnosti su drugačije ali deca su deca. Imaju samo nas iako je nama mnogo teže nego je bilo našim roditeljima da im posvetimo više vremena. Nekada su nam govorili „Ne pričaj sa strancima na ulici“ i mi smo ih slušali. Danas govorimo „Ne veruj svakome na Fejsbuku“ i nadamo se da će nas slušati. Potpuno iste situacije a različite generacije.
A gejming kao deo života?
DA!
Uvek sam pre za tuču u dobroj partiji on line igre nego pesničenje u školi.
Ali to je već neka sledeća tema.
