Svjesna sam da naslov zvuči kao da je pisan za neki dnevni portal, ali ako ćemo iskreno, sve opcije koja sam pokušavala su mi bile suviše jednostavne da opišu ono što sam osjećala dok sam gledala film. Na novinarsku Press promociju sam juče otišla do MTS dvorane sa drugom koji je totalni Marvel fan i dogovorili smo da pokušamo ovom filmu da pristupimo sa više strana, ne samo ono standardno muško-ženski pogledi, već i kao neko ko nije pretjerani ljubitelj ovog žanra vs. obožavalac, neko ko je pratio ranije filmove vs. osobe koja nije gledala ranije filmove… Danas pišem utiske osobe koja nije gledala ranije naslove, koja nije preterani fan super heroja (što znate ukoliko ste čitali neke od mojih recenzija) i kao žena (shvatićete zbog čega je ovo bitno u nekom od kasnijih tekstova). I kao neko ko ne želi da trenutno spojluje!
Kada mnogo ne očekujete, imate tu slobodu da se opustite i dozvolite sebi da imate iskustvo i mišljenje koje se oblikuje tokom gledanja filma, bez opterećenja prethodnim dijelovima ili pričama. Moja prva rečenica nakon par uvodnih scena je bila “Ja sam Tor!” On bez napora spasava živote i dan skokovima i udarcima, ostaje fizički nezaustavljiv, ali emotivno su njegovi gubici uzeli svoj danak i potrebno mu je nešto da ponovo živi.
On ima loše momke koji ga napadaju, ja imam poslove. On ima obavezu da sačuva živote a ja da radim. I nekako mi je u jednom momentu toliko bio ja, u momentu kada shvati da ga čeka još jedna borba, kao ja kada se pitam dokle će neko da me moli za neku uslugu. I nemojte me pogrešno razumeti, ja to volim, ali jednostavno ima dana, ili trenutaka kada ste umorni od svega i kada se pitate šta je to nešto što će vas prodrmati i ispuniti toliko da ponovo uživate u svemu oko vas. Po ovom filmu, osnovni pokretač je ljubav, pa ostaje da se nadam da će i meni zagrmjeti to osjećanje kao Toru.
Tor (Kris Hemsvort) je bog na putu iscjeljenja. U prevodu (opet me nekako asocira na mene) prelazi put od bucka do zgodnice (valjda ću i ja) i sve to saznajemo kroz savršenu naraciju Vaititija, koju nam iznosi njegov još uvek šarmantni lik Korg sa tijelom od stijena. Thor je izgubio hrabrost koju je imao ranije, a ljudi iz Asgarda su se nastanili u lučkom gradu koji se zove Novi Asgard.
Saznala sam da je to nakon što je njihovo matično carstvo uništeno u „Thor: Ragnarok“. Njihov vođa, harizmatični Kralj Valkira (Tesa Tompson), pomogla im je da se priviknu na život na Zemlji, što uključuje i turističku atrakciju tipa Porta Ventura. Uz pomoć Čuvara galaksije u kratkom pojavljivanju, Tor se vraća u formu koja će spasiti svijet, a uz Guns N’ Roses trenutak praćen ružama na početku, on sprječava krvoproliće mašući svojom sekirom Stormbreaker. Ali… on nema sa kime da podijeli pobjedu, i za sve stotine godina koliko je Tor živeo, pomirio se sa činjenicom da neće pronaći pravu ljubav.
Kada nema ljubavi, bacas se na posao (a kada si Bog tu nema ni para) pa tako jednoga dana vidi poruku koja mu je poslata preko zvijezda o tome da Gor, čovjek koji ubija bogove (Kristijan Bejl) ima samo jednu mračnu namjeru, da pobije sve bogove. Dobar ili loš, nije mu bitno jer će mu smrtonosni mač Necrosword pomoći da ih istrijebi. I tu kreće priča… Mada, priča o Goru je bila prva, i pre Tora. Saznali smo šta je to što ga je natjeralo da prestane da vjeruje u bogove i počne da ih ubija.
A priča ima svega!
Tor:Ljubav i grom je dosta čudna i nekako duboko divna priča. Usuđuje se da bude ozbiljno bezveze i van trendova, i na neki način zbog toga bude smješan, iznenađujuće sentimentalan i na granici da se pitamo da li je nešto urađeno slučajno ili namjerno. Sa druge strane, ima toliko scena koje nas podsjećaju i asociraju na neke druge priče, knjige i video igre. Ja još uvek pravim spisak asocijacija.
Mračni i usredseđeni Gor, i to do krajnjih granica, a onda je tu Tor romcom sa hitom grupe ABBA i vikinškim dugačkim čamcem koji kroz svemir vuče par gigantskih vrištećih koza (ok, ja imam vrišteće mačke). To je film o krizi srednjih godina (opet ja), sa svojim pokvarenim bogovima koji kao da su u nekom reality programu, veličanstvenom međugalaktičkom bitkom bajkera i kokošaka i izobiljem Guns N’ Roses muzike. Solo ‘November Rain’ je savršeno uklopljen.
I finale, kada se otkrije pravo značenje naslova ovog filma i činjenica da niste dobili ono što ste očekivali, ali ste dobili nešto isto tako dobro. Heroja u ulozi i na mestu tako slatkom i iznenađujućem da ćete biti zaista dirnuti. Ovo je definitivno film Taike Vaititija koji me uvijek iznenadi i koga obožavam.
Taika voli da iznenadi i uvijek se nekako daje punim srcem tako da ovaj film nije ništa drugačiji od ostalih. Te Kainga O’Te Hinekahu Waititi je njegova ćerka, i ona je jedna od malih glumaca koji su bii zatočenici mračnog Gora. Čitala sam da mu je najteže bilo da joj objasni da neke scene nije uradila kako treba. A ostala djeca su takođe odlična. Nemam pojma kako ih Taika bira ali sam sigurna i čini mi se da nekako sve što krene da uradi, uradi kako treba, sa idealnom dozom ozbiljnog i humorističkog.
Ovaj film ima svoje tužne, srećne, mraćne i humorističke momente. O svemu tome ću pisati ovih dana. Iskreno, mislim da nije u redu da Vam otkrivam neke od najinteresantnijih momenata u filmu jer mislim da svi treba da ga pogledaju i uživaju u njemu. Ja ću možda napisati prva neke informacije koje nije niko do sada pročitao ali da li je to toliko bitno? Nije!
Preneto sa bloga Indijanka Danka
