Iskreno, nije potrebno da bude Dan Zaljubljenih da bi dragim ljudima kupili neke poklone koji će ih obradovati. Sitni gestovi i poklončići sa stvarima koje nama drage osobe vole su ono što bi trebalo da radimo stalno. Rodbina, deca, prijatelji pa i komšije, ukoliko znamo šta vole i ponekada im to pokažemo, usrećiće i nas. Kažu da je najlepši poklon koji sebi možemo pokloniti to da obradujemo druge.
Sveti Valentin ili Sveti Trifun? Zar je bitno? Svi smo različiti a opet toliko slični i sve dok je u pitanju dan koji nas na neki način spaja, usrećuje i budi lepe emocije, nema potrebe za raspravama.
Velike mede, crvene ruže i čokolade...
Meni lično je sve to toliko bezlično i dosadno. Možda je moj problem što se meni Dan zaljubljenih na naki način "smučio" devedesetih kada se ovde još nije proslavljao. Tada sam često putovala i nekako se desilo da budem poslovno u Singapuru za Dan zaljubljenih. Dan danas se sećam koliko sam bila besna jer inače savršen gradski prevoz nije bio od pomoći. Metro je bio pun kao kutija šibice sa gomilom ljudi koji su nosili velike medvede i upakovane kutije. Pošto sam toga dana šetala do iznemoglosti Orchard Road-om, pomislila sam da će taxi biti rešenje. Ali greška! Parovi sa cvećem i kutijama, i ni jedan slobodan taxi. To je bio onaj period između posla i večere kada obično možete sve uraditi i svuda stići neverovatno brzo. Onako umorna sam rešila da sednem i popijem kafu ali naravno, ni jedan kafić nije bio slobodan. Srca, cveće i ljubavne pesme... Poražena i besna morala sam da pešačim sa jednog kraja Orchard Road do drugog i do Albert Coart hotela. Od tada, ja ne izlazim 14. februara iz kuće uveče već gledam neke komedije i čekam da praznik prođe. Ali poklone uvek kupim najboljim prijateljima i ljudima koji mi znače. Čak i moji kućni ljubimci dobiju svoje omiljene poslastice. Da li je to neka nova knjiga, privezak, šolja ili nešto drugo, bitno je da je u pitanju ono što osoba kojoj poklanjam voli. Vrednost nije bitna, bitna je pažnja i to da slušate i poznajete osobu kojoj poklanjate.
Nemojte misliti da su skupi pokloni uvek najbolje rešenje (ukoliko nije u pitanju PS5). Dati novac neće pomoći ukoliko kupite pogrešan poklon. A ništa nije gore od pogrešnog poklona koji govori koliko ne poznajete osobu i koliko ne obraćate pažnju na ono što ona voli. Svaki put se iznerviram kada govorim o gestu jednog mog bivšeg momka. Nisam očekivala poklon i sama činjenica da sam dobila kutiju u šarenom papiru je bila divno iznenađenje. Sve dok nisam ugledala ogrlicu koja je bila ona prava za zene od preko 80 godina. Totalni dokaz da je iskoristio popust nekog terenskog prodavca koji je u njegovoj firmi prodao isto za sve žene a ja sam bila samo broj više. Navodno je ogrlica bila skupa a ja sam je prosledila mami, koja je prosledila svojoj prijateljici a gde je ista završila... nemam pojma.
Devedesetih nisu postojale u tolikoj meri gift kartice koje ste mogli da kao sada poklonite ukoliko nista sigurni u svoj izbor.
Gift kartice su nešto što obožavam!
Nije bitno da li je u pitanju 500 dinara, 1000 ili više. Poenta je da to iskoristim da kupim ono što želim i što meni najviše treba. Verujte mi da su bon, vaučer, kartica ili kako god to još zovu ono što nikada neće biti pogrešno (sem ako nije za Maxi ili neki drugi prehrambeni lanac). I najmanji iznos će nekome značiti i nemojte se time opterećivati.
Games poklon vaučer nema vremensko ograničenje, možete dodavati iznos i možete kupiti sve što vam je interesantno.
Ali ukoliko vam je vaučer nekako suviše opšti poklon, i želite nešto više lično, pogledajte sutra moj predlog poklona.
