Ovaj vickasti naslov teško da bi mogao da bude više obmanjujuć. Little Nightmares 2 je nastavak sliper indi hita iz 2017. godine - Little Nightmares - u kome igrate kao Mono, naizgled izgubljeni, bespomoćni dečak, okružen velikim svetom i još većim čudovištima.
Deset minuta od započinjanja igre, činilo mi se kao da je ovo još jedan sladak, dosadan indi naslov, što je posledica kako moje naivnosti, tako i činjenice da nisam igrao originalnu igru. Jedina slatka stvar u vezi ove igre jeste Monoova animacija i disproporcionalna kesa koju nosi na glavi. Ali, nakon dvadeset minuta igranja Little Nightmares shvatio sam filozofiju ove igre: "eat, or be eaten". Naš "Sackboy", čekaj, stani, pogrešna igra... Naš Mono će morati da bude jako domišljat ukoliko planira da stigne do odjavne špice.
Little Nightmares 2 se ne razlikuje mnogo od većine indi horor naslova. Klasične zagonetke, puzle, uglavnom platformerske prirode, svuda su unaokolo. Na prvi pogled čini se kao tipična skroler igra, ali postoji čudna dubina koja je prisutna na ekranu u zavisnosti od konteksta, što čini pojedine segmente malo interesantnijim. Druge, ipak, bolnim. Pogotovo imajući u vidu režiju. Najveći deo vremena provodite šunjajući se kroz predivno odvratan svet, pokušavajući da spasite živu glavu.
Na putovanju vas prati 6, ili, tačnije, uglavnom vi pratite nju. 6 je protagonistkinja prethodne igre koja vas stalno uvaljuje u nevolje i koju ćete najčešće morati da spašavate. Ipak, ona vam i pomaže, nagoveštavajući rešenja problema. Dobar deo priče ona je pravi partner.
Gejmplej je većinu vremena predvidiv a kvalitet zagonetki verovatno neće ni blizu zadovoljiti indi veterane.
Kao i u prethodnoj igri, s vremena na vreme imate mogućnost da se dohvatite oružija, uglavnom tupog i hladnog, poput čekića koji će Mono bolno sporo podići a potom srušiti na protivnike ili okolinu. Nešto kao kada odlučite da u Souls igrama žrtvujete brzinu za ogroman demidž. Zbog one ranije pomenute dodatne "dubine", još jedna noćna mora biće zadatak procene gde i kada treba da udarite. Ipak, zahvaljujući relativno dobro pozicioniranim checkpoint-ima, nećete previše gubiti na vremenu ukoliko ne rešite problem iz prve u igri koja inače traje možda četiri sata. Ono gde Little Nightmares II gubi u gejmpleju, nadomešta jezivom atmosferom, frustrirajuće opasnim svetom i muzikom kakvu slušate kada vam umre pas. Ili dva.
Mala Noćna Muzika
Ako bi depresija bila video igra, bila bi Bloodborne ili Little Nightmares II. Zavisi od toga na koju nogu je ustala. Little Nightmares II je svakako gora verzija. Ne znam da li je ovo bio cilj developera, ali i da nije, uspeli su da ga ostvare. Prezentacija igre je fenomenalna, što je svakako pohvala jer ona pokušava da sjedini puno koncepata, a uspeva da ih spoji i estetski, na neki prijemčiv način.
Paleta boja je tmurna i teška, atmosfera ne popušta po pitanju osećaja bespomoćnosti. Svako ko nije Mono ili 6 izgleda monstruozno (uključujući i drugu decu koja su poluraspadnute lutke) a sve je začinjeno zvučnim efektima koji su pravljeni tako da vas zabole što je više moguće. Muzike uglavnom nema, ali kada se začuje, uspe minimalno da ozari ovu tumrnu igru, ali tek toliko da nemate osećaj kao da ćete zauvek ostati u svom tom crnilu. Ništa atipično za indi igru, koja svojom estetikom uspeva da kupi ono što inače zovemo "immersion".
O Dečaku i Kesi
Little Nightmares II je kao, i mnogi drugi indi naslovi, jedna od onih igara koja nema problem s tim da bude pretenciozna ukoliko će time ostvariti šok i predstaviti se kao duboki metakomentar današnjeg društva, međuljudskih odnosa i metafizičkih problema koji više priliče akademskim krugovima ranog prošlog veka nego jednom razvojnom studiju video igara. Ali, ovo je jedna od retkih igara kojoj je to zapravo pošlo za rukom jer, uprkos svemu, uspeva da izgura, barem na intuitivnom nivou, priču sa kojom svi možemo da se povežemo. Iako je zamaskirana živim lutkama, distopijskim svetom, kesom sa dve probušene rupe i žutim skafanderom.
I pored toga što niko, u stvari, ne zna o čemu je Little Nightmares II, pojavljuje se sve više njih koji su dovoljno hrabri da se bore za svoju teoriju. Nije baš najjasnije ni zašto je ova igra nastavak, iako developeri tvrde da jeste.
Od monstroznih humanoida, do TV frekfencija i signal-duhova, Little Nightmares II će vas terati da se sve vreme pitate šta se dešava, a niko nikada neće izustiti ni reč. Osim ponekog "hej" koje će Mono i 6 razmeniti. Kuda se Mono uputio - to je na vama da otkrijete.
Zaključak
Igrajući Little Nightmares II nisam došao do odgovora koje sam tražio ali jesam dobio poprilično zadovoljavajuće indi iskustvo za koje mi je drago što ga nisam propustio. Little Nightmares 2 je relativno laka i jako kratka horor indi igra koja će vam slomiti srce isto onoliko koliko će vas uplašiti. Ne mnogo, ali više nego što ćete biti spremni da priznate.
