Postoje odlične igre koje nekako prođu nezapaženo ukoliko imaju tu nesreću da se pojave u isto vreme kada i neki poznatiji naslovi, ili jednostavno naslovi izdavača koji su u reklamiranje istih uložili mnogo. Pre par godina, konkretno 2017. godine smo imali hitove kao što je The Legend of Zelda: Breath of the Wild i Horizon Zero Dawn. Aloy nas je oduševila svojom borbom protiv mašina i čini se da je zbog nje i Zelde najverovatnije Nier: Automata mnogima jednostavno ostala “ispod radara”.
Korona je donela mnogo toga lošeg ali pojedinim igrama je pomogla da ih primate i da ih odigraju oni koji su ih preskočili.
Nier: Automata poslednjih godinu dana, čini se, živi svoj pravi život I stiče svoje fanove (u koje spada i autor ovog teksta). Pust i lep otvoreni akcioni jRPG svet koji je stvorio Platinum Games je, čini se, nešto što bi morali da vidite. Naročito sada kada nam stiže nadograđena verzija originalne igre Nier, Nier Replicant Ver. 1.22474487139. remaster i remake prve igre ali zasnovan na verziji koja nikada nije objavljena u Severnoj Americi. Događaji Replicanta povezuju se sa sumornom, a ipak promišljenom pričom nastavka, pa ako već niste igrali Nier: Automata, evo zašto je sada savršeno vreme da to uradite.
No, da krenemo redom
Nier: Automata je filozofska igra koja istražuje složenosti saosećanja kada je niko ne može naći, dugotrajne ratne traume tokom mirnog doba i težnju za slobodom u okviru sistema koji vas nadzire. Kao elitni android vojnik 2B i neprestano znatiželjni pomoćnik 9S, krećete da zaštitite napuštenu Zemlju od vojske vanzemaljaca robota koji ispunjavaju njihov vekovima prisutni cilj a to je iskoreniti sve ljude i uspostaviti potpunu suverenost. Ljudi su napustili Zemlju i pobegli na Mesec a za sobom su ostavili puteve zarasle u mahovinu, zgrade i sve nekadašnje simbole života koje su živeli. Iako sve to izgledalo pomalo depresivno, verujte da je u isto vreme nekako predivno. Dok izvodite misije i uživate u priči koja se odvija na navedenim strukturama, komunicirate sa živopisnom glumačkom postavom, od pacifističkog robota po imenu Pascal, do podle mašine Simone koja se šunja u senci ukletog zabavnog parka. Sve je nekako zabavno, bizarno i neverovatno vas uvlači u igru. Kontrola je izuzetno fluidna a inteligentna kamera prati akciju bez obzira na to koliko je dinamična. Čak je pomalo i preterano dinamična ponekada.
Nier:Automata ima više alternativnih završetaka (tačnije 26), premda su većina završetaka vezane za achievemente,biće vam potrebno 5 završetaka cele igre će biti dovoljno kako bi cela priča bila ispričana. Iako nemam naviku da prelazim igru više puta (koliko god bio navučen na igru) Nier:Automatu sam prešao svih 5 puta. Kako ne bi igrali jedno te isto 5 puta kreatori igre su i u ovom segmentu briljirali pošto 3 od 5 završetaka igrate sa različitim likovima, to i jeste posebnost ove priče koja nam iste događaje prikazuje iz drugačije perspektive.
Mehanika borbe je još nešto u čemu Nier: Automata prednjači i itekako ima šta da ponudi. Kada se susretnete sa neprijateljem ekran će u većini slučajeva biti preplavljen neprijateljima i vašim udarcima, a kao i svaki segmenat ove igre umesto da vas to nervira oduševićete se. Borba je uradjena sa pažljivom koreografijom pokreta koji u nekim trenutcima izgledaju više kao neki ples nego kao borba. Kao i u svakom RPG naslovu način borbe će zavisiti od opreme koju nosite tako da uvek možete biti lak kao pero i brz ili težak kao slon i praviti puno damage-a.
Mislim da su RPG soundtracks Square Enix-a zlatni standard u igrama. Muzika Nier: Automata, koju je komponovao Keiichi Okabe (radio je muziku za Tekken) nalazi se u gornjem delu top liste moje omiljene muzike za video igre. Rezultat ovoga je neverovatna sinteza igre i muzike. Muzika u ovom naslovu dodje kao treći igrač (Vi, Vaš lik i muzika) i direktno je uključena u dizajn igre: Pesme se transformišu u zavisnosti od napredovanja radnje. Pascalova tema, na primer, jedna je od optimističnijih melodija, koja odražava dečju bujnost i raspoloženje mirnog robota. Međutim, tokom svečanijih trenutaka priče, ista pesma ponovo svira, ali sa različitim zvučnim komponentama poput melanholičnog ili kontemplativnih nota klavira.
Pored toga, Okabe se oslanja na „jezik haosa“ - mešavinu dva ili više jezika (u slučaju Automate, uglavnom nemačkog i japanskog) koji stvaraju nešifrirane, ali neobično poznate reči. Ovaj pristup odražava stanje postavke i vremenskog perioda Automate: futuristička, postapokaliptična Zemlja odjednom, sablasno strana a ipak poznata poznata. Ono što Automatu stavlja u sopstvenu narativnu ligu je to kako ne samo da postavlja bezbroj pitanja svojim protagonistima o njihovom mestu u svetu, već i kako razbija sve i tera igrače da se suoče sa sopstvenim socijalnim strepnjama.
Možemo li voleti iskreno, uprkos suštinskim razlikama? Koliko bola možemo tolerisati ili oprostiti? Da li smo dovoljno hrabri da osudimo usaglašenost i falsifikujemo identitet?
